Nastavak teksta Kosovskog boja.
Слична је ситуација и са Лаоником Халкокондилом, исто тако сведоком пада Цариграда и заробљеником Турака. Халкокондила има две верзије и то турску и грчку, а обе су на свој начин интересантне. Халкокондила у обе верзије наводи као извршиоца напада на султана Српског ратника по имену Милош. По Грчкој верзији напад на султана је била идеја кнеза Лазара, а Милош је то само спретно извршио. Успео је да се пробије и да превари султанове стражаре да је пребеглица, а они га одведу код султана: "када се он нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окренуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је познато, и убио цара Мурата; он сам погинуо је величанственом смрћу" (Халкокондил). Турска верзија коју прича Халкокондила је значајно другачија јер наводи да султан Мурат није убијен у току боја већа након што је битка већ завршена: "причају да он није пао док је после боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело веће од свих што су икад учинили" (Халкокондил).
Код Константина Филозофа се већ појављује мотив издаје по којем је један од кнежевих ратника по имену Милош био оптужен за издају. Да би доказао неоснованост тих оптужби током битке успе да се пробије до султана тако што се приказао као пребеглица. Онога момента када га је султан примио ништа не сумњајући, Милош извади мач и убије га, али не успе да побегне: "Међу војницима који су се борили пред (војском) беше неко веома благородан (Милош), кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих" (Константин Филозоф).
Мавро Орбин веома детаљно разрађује мотив издаје у својим наводима тврдећи да је било сукоба између два кнежева зета: Вука Бранковића и Милоша Кобилића. По њему кнез је удао своју ћерку Мару за Вука, а Вукосаву за Милоша Кобилића који је изгледа био кнежев љубимац јер је код њега и одгојен. Нетрпељивост између Вука и Милоша је почела онда када су се две сестре посвађале. "Између ове две сестре дошло је једном до свађе. Вукосава је, наиме, хвалила и претпостављала вредност свога мужа Вуку Бранковићу, а то је Вукову жену Мару јако увредило, па је ошамарила своју сестру. Кад је она то испричала своме мужу, он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда, те га позва на мегдан, да се види је ли истина оно што је била казала његова жена Вукосава. И мада је Лазар покушао да их измири, ипак није успео спречити да се међусобно потуку како би и један и други показали своју вредност. Кад је Милош у двобоју збацио Вука с коња, великаши који су стајали унаоколо нису дозволили да га даље удара. После тога су их кнез и други великаши измирили, но то измирење беше више лажно него од срца. Зато Вук није пропушта ниједну прилику да Милоша оцрни код таста" (Мавро Орбин). И управо таква прилика се указала Вуку непосредно прије битке са Турцима када је опоменуо кнеза Лазара да постоји могућност да Милош тајно шурује са Турцима. Да би то проверио кнез за време вечере уз здравицу каже Милошу: "Вама, Милошу, дарујем ово вино заједно с пехаром, и поред тога што сте код мене окривљени за издајство" (Мавро Орбин). Милош се није оправдавао, али је обећао да ће делом показати сутрадан у боју да није издајник. Тако и уради. "Но Милош читаву ту ноћ није уопште заспао, па у освит зоре, а да то нико није приметио, узјаха коња и с копљем окренутим уназад (што је код Словена знак бегунца) дође у табор Турака, код којих је био на великој цени. Стога је сместа био уведен под шатор турског цара, који се јако обрадовао његовом доласку. И ту, бацивши се на земљу (како је обичај код Турака) клања се цару, и док стоји пригнуте главе да му пољуби руку, крадимице извлачи бодеж који је држао скривен у недрима, и забија га Мурату у трбух. И док из петних жила настоји да побегне из шатора, рани га, на несрећу, царева телесна стража, и ту најпосле погибе" (Мавро Орбин). Од тога дана код Турака је обичај "кад неко долази да пољуби руку њиховом владару, да тога двојица од стражара држе за руке како не би могао нанети какво зло његовој личности, како је то учинио Милош Мурату" (Мавро Орбин).
Ићи на страну "Косов бој историја" на страну садржај.